Nirvana

„Pišam ti se u ovaki život!“
kroz zube procedi Rodoljub protresajući krmeljivo teglu iz čije je utrobe pokušavao kašičicom da sastruže ostatke dovoljne za makar jednu tanku kafu. Pola četiri. “Eee, kad ću slatko da zaspim i mrtav da se probudim, dušu da odmorim….“

Rodoljub svakog dana guli istu trasu. Centar je njegov reon. Desna strana. Ne žali se glasno. Psuje i plače u sebi. Skuplja polako ostatke tudjih ostataka života, strpljivo ih slaže u japaner kao da su važni državni dokumenti a ne djubre, sklanja se svakom gadu sa senke i pravi se nevidljiv.
Radi danas Rodoljub na raskrsnici u centru. Briše pločnik i pazi na nestrpljive prolaznike. Sve cakli za njim i oko njega. Nije jaka ni vrućina, veseli se pitomim danima.
U sred raskrsnice usporava kombi i spodoba sa suvozačkog mesta, smejući se, kroz prozor baca zgužvanu kutiju. Odlazi.
Kutija me gleda, bode me u oko, crvena i bela, upadljiva, štrči i smeta, pljuje me u lice…Rodoljub mirno, sve pazeći da ne ometa vozače ušetava u raskrsnicu, lagano se savija i skuplja. Bez reči. Bez glasa. Bez…bez…

orange-253931_640

Boli li te, Rodoljube? Ne to što skupljaš. To što se miriš, savijaš i ćutiš. Puk’o si mi šamar, Rodoljubeee! Ja bi mu, pa stoka jedna nesvezana, beda jedna… ma, znaš šta bi mu ja, samo…ne bi ja mogla…

“Pusti, dete, to mi pos’o“.

Stid me, Rodoljube…

Pišam ti se u ovaki život!

2 thoughts on “Nirvana

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *